Овај свети мученик, назван Кувикуларије, беше из Цариграда. Сијајући православљем, он богатством и славом превазилазаше све у оно време славне велможе, јер се он одгајао од малена у царским дворовима. Међутим, рањен љубављу према нетрулежним и вечним добрима, сматраше блажени сва земаљска добра за ништа. Зато је више волео да одбаци све привремено да би добио макар најниже место у дворима Господњим, . него да буде први у шаторима грешника, као што вели божански Давид (Пс. 84, 10). Отуда, имајући приљубљено уз Бога духовно око душе своје, свакодневно прослављаше Бога славословљима и упражњаваше сваку врсту врлине.
Међутим, упропаститељ душа наших ђаво, није могао поднета гледајући све то, те искористивши као оруђе слугу овога светог човека, покрену га да оде код тада безбожног цара[17] и да оптужи светога говорећи, да је господар његов Елевтерије крштен хришћанским крштењем и да је, подигавши храм, прослављао у њему Распетога, а да мрзећи и одвраћајући се од царских наредби има кућу скривену дубоко у земљи,[18] у којој је приносио Христу свеноћна бдења, мучећи и тело своје постом, . сузама и плачем. Када то слуга рече, разгневи се цар те посла да доведу светога, који кад ступи пред њега, цар, правећи се кротак, питаше га ласкаво, говорећи: "Зашто си нас напустио, Елевтерије, толико времена презревши нашу велику љубав и моје царске дворове"? А свети одговори: "Имајући, о царе, тело моје измучено честим болестима, хтео сам да искористим погодно место за повраћање мога здравља". Рече му цар: "А зашто сам уживаш благодети чистога ваздуха и дивног оног места? или би можда желео да уживамо и ми с тобом ова добра"? А светитељ на то ништа не одговори.
Предвече прешавши цар реку Сагар,[19] крете кући светога и, видевши скривени улаз, преко њега откри рупу направљену у виду бунара, кроз коју сишавши нађе храм украшен. Иако се разгневи овај безбожник, не уплаши, међутим, светога, него оставивши претње, поче му ласкати са привлачним речима, желећи тиме да омекша чврсту вољу мученика. Али, после свега тога изгледало је да бије ветар, као што каже пословица, покушавајући да убеди несаломљивог. Најзад нареди да светоме одсеку главу, а свето тело његово да баце псима и птицама. Тако обезглављен блажени Елевтерије предаде душу своју у руке Божје, а његово свето тело, нађено незбринуто, узе неки побожни и богољубиви хришћанин, украшен чином свештенства, који, помазавши га мирисима, сахрани га чесно.
